Историjа

Целокупну историју Русије условно можемо поделити на неколико основних периода:

  • Владавина династије Рјуриковича,
  • Доба немира и обнављање руске државности,
  • Епоха дворских преврата,
  • Процват Русије у XIX веку,
  • Новија историја Русије.

Aleksandr-Nevskiy

Светог благоверног кнеза Александра Невског Руси су прогласили за најважнију личност у историји земље (кадар из филма Сергеја Езенштајна).

 

Рјуриковичи

Прва словенска племена појавила су се на територији савремене Русије у петом веку. Моментом оснивања Древноруске државе сматра се 862. година, а веже се за постављање данског кнеза Рјурика на место кнеза источнословенског племенског савеза.

Настала владајућа династија Рјуриковича започела је бројне преображаје. Већ 882. године Рјуриков наследник, Олег Вешти, начинио је Кијев својом престоницом, 965. године кнез Светослав однео је прву победу над Хазарима, 988. године кнегиња Олга је лично примила хришћанство, њен унук Владимир га је учинио државном религијом, а његов син Јарослав Мудри издао је свој законик „Руска правда“.

Треба посебно издвојити двојицу истакнутих представника ове династије: Јурија Долгоруког, који је основао Москву 1147, и Александра Невског, који је извојевао победе над Швеђанима (1240) и над Немачким витезовима (1242), а такође се показао и као талентован дипломата изградивши односе са Монголима без проливања крви.

Године 1237. почиње монголска најезда, а као резултат тога све руске земље су се нашле под јармом западног крила Монголске империје, Златне хорде, који је трајао преко триста година. Ослобођење од јарма почело је 1380. године када је московски кнез Димитрије Донски у бици на Куликовом пољу нанео пораз војскама кана Мамаја. До потпуног ослобођења долази 1480. године када је Иван Трећи, примивши титулу Московског цара, коначно прекинуо вазалне односе са Златном хордом.

Иван Трећи је 1485. године присајединио тверске земље Московском царству, започевши тиме процес обједињавања руских земаља око новога центра, чија се власт распростирала до обала Северног леденог океана и Урала. Он је такође изградио и резиденцију руских владара – Московски кремљ, а његов син, цар Василије Трећи, наставио је уједињење руских земаља.

Василијев син, Иван Четврти Грозни је, 1547. године постао први руски цар, рађа се руско царство – „Трећи Рим“, духовни наследник Византије. Нови цар је основао и регуларну армију, Стрелецку војску, која је присајединила Русији Казањски и Астрахански канат. Грозни оснива северну морску луку Архангелск и започиње освајање Урала и Сибира.

 

Доба немира и обнављање руске државности

После смрти сина Ивана Грозног, цара Федора 1598. године, династија Рјуриковича се прекинула. Избор за цара непопуларног Бориса Годунова, а такође и гласине о томе да је царевић Дмитриј (син Ивана Грозног) који је погинуо као дете, жив и да жели да седне на престо, проузроковали су немире. Играјући улогу Дмитрија, самозванац Григорије Отрепјев попео се на престо уз подршку Пољске. Низ државних преврата и грађанских ратова који су потом уследили, завршен је пољском окупацијом.

Народна војска под руководством Козме Мињина и Дмитрија Пожарског је 1612. године ослободила Москву од Пољака. За новог цара је изабран млади Михаил Романов, који се налазио у блиском сродству са Рјуриковичима.

 

Династија Романових и епоха дворских преврата

Прва два века владавине Романових карактеришу политичка нестабилност и чести дворски преврати. Посебно се издвајају владавина Петра Првог Великог и Катарине Друге Велике.

Ступивши на престо 1682. године Петар Први, унук Михаила Романова, спровео је радикалне реформе са циљем модернизације земље: створио је савремену флоту и војску, дао моћни импулс развићу спољне трговине, индустрије и образовања, потпуно изменио систем државне управе. Као резултат Петрове победе над Шведском, Русија је изашла на Балтијско море, где је био основан велелепни Санкт Петербург, који је постао нова престоница земље. Русија је постала империја.

Као резултат још једног у низу дворских преврата, 1762. године на престо је ступила Катарина Друга. Нека од њених достигнућа су либерализација државне управе, развој науке и уметности, присаједињење Новорусије, Кубане, Крима, Белорусије и Литваније Русији. Под њеним вођством на добробит земље радиле су многе велике личности, међу којима су Ломоносов, Державин, Потемкин, Суворов, Ушаков,..

 

XIX век – процват Русије

Ступивши на престо 1801.године, Александар Први постао је последњи цар који је дошао на власт као резултат дворског преврата. Отаџбински рат 1812. године, који је окончан тријумфалном победом над армијом француског императора Наполеона Првог, омогућио је Русији да постане иницијатор првог пројекта европске безбедности, Светог Савеза, и прикључи свом саставу нове земље.

Наступа епоха стабилности и развића, коју карактеришу догађаји као што су освајање Северног Кавказа и територијално присаједињење Јерменије и Грузије, географска открића (у која се убраја и откриће Антарктика), активно развијање војних послова, образовања, науке и уметности, које је изродило плејаду блиставих научника, песника, писаца, композитора, сликара, путника, војсковођа, међу којима су Мендељејев, Пушкин, Љермонтов, Гогољ, Толстој, Достојевски, Чајковски, Рјепин, Белинскхаузен, Пржеваљски, Кутузов, Скобељев…

Русија је такође остварила још читав низ блиставих војних победа, међу које се убраја и помоћ православним народима Балкана, првенствено Србима, да се ослободе турског јарма.

Истовремено, у друштву се појачало револуционо расположење, чији се почетак повезује са неуспелим устанком Декабриста на церемонији крунисања Николаја Првог, а најдраматичнијим тренутком сматра терористичко убиство императора Александра Другог Ослободиоца, који је мало пре тога укинуо кметство (1861) и спровео либералне реформе у државној управи, у судско-правном систему и у образовању.

У Русији се уочава невиђен пораст индустрије и предузетништва, земља се веома брзо покрива мрежом железница и телефонскох линија. Уводи се нормирање радног времена.

 

Новија историја Русије

Даљи развој револуционарних тежњи за време владавине цара Николаја Другог, пораз у руско-јапанском рату (1904 – 1905), раздвајање владајуће елите, неуспеле либералне реформе и ступање Русије у Први светски рат довели су до револуције 1917, као резултат дошло је до пада монархије, а власт је прешла у руке бољшевичке партије на челу са Владимиром Лењином.

Епоха његовог наследника Јосифа Стаљина карактерише се увођењем државне регулације економије, активном индустријском градњом, бурним развојем енергетике, науке и технологије, међу којима су кориштење нуклеарне енергије и стварање ракетне гране, што је касније довело до пробоја Совјетског Савеза у наоружању и сфери освајања космоса.

Остварена је победа над Хитлеровом Немачком у Великом отаџбинском рату (1941 – 1945), који је однео више од 27 милиона совјетских живота, и учинио Совјетски Савез једним од два пола силе у светској арени, што је омогућило уравнотежење претензија Запада, на челу са САД-ом.

Период који је уследио након смрти Стаљина (1953), епохе Никите Хрушчова и Леонида Брежњева, обележене су растом благостања становништва и развићем социјалних погодности – доступног бесплатног образовања и здравствене заштите, градње станова, производње потребних предмета, и тако даље. Истовремено је дефицит ресурса, који су одлазили на трку у наоружању и подржавању комунистичког режима по читавом свету, а такође и неуспех у управљању економијом довео до заостатка нивоа животног стандарда у односу на развијене земље што је, заједно са ограничењем демократије довело до незадовољства у друштву. Након неуспешних реформи Михаила Горбачова Совјетски Савез се распао, а његовом правном наследницом постала је Руска Федерација.

Либералне политичке и економске реформе Бориса Јељцина довеле су са једне стране до раста предузетничке активности и политичке слободе, али са друге, до оштрог пада нивоа животног стандарда, порасту криминала, погоршања демографске ситуације, раста сепаратистичких тежњи на Северном Кавказу и руског губитка независности на међународној сцени.

Преломни моменат се догодио признавањем државности Косова од стране држава чланица НАТО-а, и ратом у Југославији, што је довело до антиамеричког расположења, повећања улоге патриотских снага и доласка на власт председника Владимира Путина.

При његовом руководству био је спроведен низ реформи, пре свега ојачавање вертикале власти, савладан оружани сукоб у Чеченији, обележен стабилан суфицит буџета, раст БДП-а, индустријске и сеоске производње, градње, реалних дохода становништва и смањење инфлације. После превазилажења тешкоћа светске економске кризе 2008. године, Русија је заузела друго место међу земљама „Велике осморке“ по темпу индустријског раста, а по обиму БДП-а пето место у свету и ушла у клуб земаља БРИКС-а са набјржим активним развојем.

Континуираност успеха Русије на међународној сцени, првенствено развијање пријатељских односа са Кином, Индијом и низом земаља Јужне Америке, укључивање у процес разрешења кризе у Сирији и неслагању са активностима САД-а, активна критика нарушавања међународног права од стране Запада, која је произашла као реакција на антиуставни преврат у Украјини, присаједињење Крима Русији и продор у области способности одбране земље, све ово изазвало је невиђен пораст патриотских осећања и допринело популарности Путина.

Данас је Русија поново постала један од најутицајнијих центара у обновљеном мултиполарном устројству света, а њен народ је препун оптимизма и предузима одлучне напоре усмерене на даљи развој економије и социјалних гаранција.

German-flags