Амбасадор Босне и Херцеговине Жељко Самарџија о санкцијама, вакцини, позоришту и … мачкама

Драги пријатељи! Данас предлажемо вам нестандардни поглед на политику. Интервју са Ванредним и Опуномоћеним Амбасадором Босне и Херцеговине у Руској Федерацији, господином Жељком Самарџијом су одрадили одједном три особе — главни уредник портала «О Србији на руском» Дмитриј Некљудов, новинарка Тања Миленовић-Костурков и глумица позоришта на Таганке Полина Нечитајло. Покушали смо да вам покажемо господина амбасадора не само као државника, већ и као особу коју занима руска историја, култура и уметност.


–Ваша Екселенција, велико Вам хвала што сте пристали да дате интервју за наш портал. 
Како се завршила прича, која изазвала сензацију, али после се смирила, о икони коју је Милорад Додик поклонио Сергеју Лаврову?

Цијела та афера са поклон иконом је исконструисана у неким западним центрима како би се политички дискредитовао предсједавајући Предсједништва Босне и Херцеговине Милорад Додик и како би се нарушили блиски и пријатељски односи које Република Српска има са Русијом. Чак је и министрица иностраних послова Босне и Херцеговине покренула кривични поступак против свог уставног шефа, што није забиљежено у политичкој пракси. И господин Додик и ја смо дали изјаве у Тужилаштву Босне и Херцеговине поводом тог неразумног поступка али све је то била једна велика представа за домаћу публику жељну афера и сензација. Ништа ту није било спорно, па ни поријекло саме иконе Светог Николе Чудотворца, коју нико није потраживао, нити потражује. Због појаве медијских шпекулација у Босни и Херцеговини, руска страна је дипломатским путем икону вратила поклонодавцу како би се испитале и отклониле било какве могуће дилеме око поријекла иконе. Ја сам икону Светог Николе Чудотворца лично вратио српском члану Предсједништва Босне и Херцеговине и нисам дозволио никакво додатно скрнављење у Сарајеву и њен најављени повратак у Украјину, као наводном стварном власнику, што апсолутно није тачно и резултат је унапријед осмишљеног сценарија.


– Власти Федерације
Босне и Херцеговине често изјављују о неопходности улазка Босне и Херцеговине у НАТО, док власти другог ентитета, Републике Српске, изјављују да то неће дозволити. Да ли је могуће да се Босна и Херцеговина придружи НАТО-у и антируским санкцијама?

Босна и Херцеговина не може постати чланица НАТО без сагласности Републике Српске и то је потпуно јасно свима у међународној заједници и зато постоје толики притисци на Републику Српску и њене институције. Због специфичности у којима се већ 30 година налази Босна и Херцеговина и присуства снага НАТО на тим просторима, ми смо принуђени сарађивати са НАТО-м али прича о чланству је нешто сасвим друго. Босна и Херцеговина није и неће се придружити санкцијама ЕУ против Русије зато што представници из Републике Српске у заједничким институцијама Босне и Херцеговине то никада неће дозволити, јер сматрамо да су санкције једностране, тенденциозне и ничим оправдане.

 

Какве су запреке настале са испоруком вакцина против коронавируса, а посебно «Спутњик V», у Босну и Херцеговину?

Нажалост, ситуација са коронавирусом у Босне и Херцеговине је врло сложена и тешка. Томе је допринио и изостанак масовне имунизације становништва. У почетку се Босна и Херцеговина ослонила на КОВАКС програм ЕУ, међутим тај пројекат је закаснио а набавка руских вакцина се искомпликовала због сложених процедура набавке у једном дијелу Босне и Херцеговине, Федерацији Босне и Херцеговине, док је Република Српска доста раније ушла у процедуру набавки руских вакцина и ту постоји одређена динамика набавке. Није добро што се из Сарајева могу чути некоректне политичке изјаве о наводним руским опструкцијама за испоруку вакцина јер то заиста није тако. Руски фонд за директне инвестиције је крајем јануара, по захтјеву власти из Федерације Босне и Херцеговине, дао врло повољне услове, прије свега цијене и рокове, али то је дуго чекало у Сарајеву без одговора. Зашто је то тако најбоље знају они којима је та понуда упућена. Вакцина је роба, као и свака друга, али овога пута јако битна за спашавање живота људи и нико нема право на политичке шпекулације. Зашто до данас нема довољно вакцина у Босни и Херцеговини нико није крив са стране, осим оних који о томе треба да брину у Босни и Херцеговини.


– Да ли
је Босна и Херцеговина савладала са проблемом испорука пољопривредних производа у Русију?

Као што знате Босна и Херцеговина се није придружила санкцијама ЕУ против Русије и то је наша шанса за извоз врло квалитетних производа из Босне и Херцеговине на велико руско тржиште. Ту постоје велике могућности кроз додатно заједничко улагање у производне капацитете и неискориштене пољопривредне потенцијале и у Републици Српској и у Федерацији Босне и Херцеговине. Истина, актуелна пандемија је успорила све процесе око договарања заједничких пројеката због отежаних путовања али очекивати је да ће ускоро доћи повољнија времена.


Амбасадор Жељко Самарџија на Црвеном Тргу у Москви на Параду Победе


–Наш портал често читају бизнисмени који планирају посао на Балкан
у. На која бисте им поља привреде препоручили да обрате пажњу?

Велики број бизнисмена се јавља и нама и распитује о могућностима сарадње са фирмама у Босни и Херцеговини. Мислим да постоје велике могућности за улагање у инфаструктурне пројекте, енергетске пројекте, рекао сам већ и сарадња у развојним пројектима у пољопривреди а посебно треба имати у виду сарадњу области туризма. Велики број туриста из Босне и Херцеговине је заинтересован за путовање у Русију а све је већи интерес руских туриста да у оквиру балканских туристичких тура посјете и дестинације широм Босне и Херцеговине. То треба обострано користити као значајан потенцијал. Исто тако, интерес за вјерским туризмом је сваким даном све већи.


– Како руски туристи могу доћи у Босну и Херцеговину? Да ли су
им потребне визе или позивнице за то?

Кад је ријеч о условима путовања на снази је билатерални договор о безвизном  режиму до 30 дана за грађане Босне и Херцеговине и Руске Федерације. У припреми је билатерални уговор који ће продужити безвизни боравак на 90 дана али тај споразум  још није потписан.


– Господине Амбасадоре, реците нам које сте градове Руске Федерације већ посетили?

Ја сам у Москви тек девет мјесеци и нажалост због пандемије коронавируса и ограничених путовања нисам обишао градове које бих волио видјети, због њихове историје и културе али ево ситуација се нормализује и вјерујем да долазе бољи дани и да ће се моје жеље испунити да упознам Русију од Крима до Камчатке.

 

– Испричајте нам своје утиске о посети храму Оружаних Снага у парку «Патриот». Да ли сте сретали нешто слично у другим земљама?

У Москви сам обишао доста храмова и сви су величанствени али храм Оружаних Снага у парку «Патриот», посвећен Васкрсењу Христовом, је оставио снажан дојам на мене. То је духовни симбол Русије који представља величанствену побједу живота над смрти и истински духовни, научни и просвјетни центар за војнике, православне свештенике и грађане Русије. Имао сам ту част да присуствујем једној свечаној литургији и чак да са љубазним свештеником, оцем Андрејом, обиђем највећи дио просторија па и сами врх храма и торањ са читавом композицијом звона, која својим звуком стварају невјероватан осјећај. На истом локалитету можете видјети јединствен музејски комплекс гдје се налазе важни историјски експонати из Великог отаџбинског рата. Мало је рећи, али човјек напросто остане без даха.

 

– Познати сте као велики зналац руске културе и уметности. У вези са тиме реците нам која сте позоришта већ посетили? Шта сте видели? Која представа је била посебно упечатљива? Ко од глумаца вам се свидео?

Иако су за вријеме пандемије многи културни догађаји отказани и заустављени ја имам среће да овдје у Москви могу да присуствујем многим културним догађајима као што су промоције, изложбе и позоришне представе. Москва има заиста велики број театара и ја сам имао срећу да обиђем тек њих десетак а посебне утиске носим из Театра Јевгенија Вахтаганова, гдје је један врхунски глумачки ансамбл на челу са младим и великим глумцем Максимом  Севриновским, одиграо Шекспирову драму, Ричард трећи. Овакви спектакли се могу видјети само у Русији, јер је то укоријењено у вишевјековном културном насљеђу.

 

– Да ли је вам било тешко да научите руски? Реците неколико речи нашим читаоцима на руском.

Мени је велико задовољство да научим руски језик и надам се да ћу у томе и успјети јер радим сваки дан на томе. Као ученик у основној школи учио сам руски језик али морам признати да га дуго нисам користио а језик се мора редовно обнављати, то је слично  као бити активан спортиста, то значи тренирати сваки дан и бити у кондицији.

 


– Које је јело српске кухиње ваше омиљено? Мо
лимо поделити се рецептом са читаоцима нашег портала.

Ја представљам Босну и Херцеговину, државну заједницу два ентитета и три равноправна народа. Сви ми имамо своје традиционалне културне обичаје али и гастрономске специјалитете. Неки од њих су доста слични али сви народи имају и своје специфичности. Ја сам Србин из Републике Српске и могу говорити да је српска кухиња јако укусна и квалитетна. Могао бих издвојити нека врло једноставна јела као што су српски пасуљ са сланином или сувим свињским ребрима, димљена вјешалица, сарма, разне врсте пита… Ја волим да спремам гулаш од меса и тај рецепт је врло једноставан, исти омјер лука и меса, јунетина или свињетина, лук се добро издинста и додаје се месо, мало црног вина и зачина по жељи, кува се пар сати док не добро не укува месо и то је врхунска и здрава храна.


– Из дипломатских извора наш портал је сазнао да
сте удомили маче које пронашли у Москви. Како се то догодило?

Да, признајем да у Источном Сарајеву имам доста кућних љубимаца и да ми недостају у Москви али то је цијена овога посла и велике удаљености. Но, ја сам заиста удомио једног малог мачора, којег је спасила једна хумана дјевојка, кћерка од мог пријатеља и који се зове Тома Москвич, постао је популаран међу мојим познаницима и пријатељима и он ће тако остати још једна моја жива успомена из Москве, јер ће наравно истеком мандата и он трајно преселити у Источно Сарајево. Без обзира што смо далеко од куће ми овдје живимо неколико година и имамо свој приватни живот и он је много љепши уз кућне љубимце.


– У чему је јединство
словенског света?

Славенски језик и култура имају доста тога заједничког, само су се временом и промјеном историјских околности ствари мијењале, стварао нови геополитички распоред у свијету и престројавање људи, култура и начина образовања. И поред свега тога славенски свијет је у много чему јединствен а ту прије свега мислим на велика књижевна дјела која су стварали великани од Балканског полуострва па све до Сибира.


– Ви пажљиво проучавате руски језик и књижевност, пуно читате на руском. Као
рекао Пифагор: «Да бисте сазнали о обичајима било које нације, покушавајте прво да проучите њен језик» и «Језик је душа народа». Шта вам открива руски језик и да ли помаже отварању руске душе?

Ми смо још као дјеца у основној школи учили да је руски језик поетски језик а пјесници су душа народа. Ако су пјесници душа народа онда је и језик у правом смислу израз његове душе. Не можете до краја упознати један народ све док не упознате његов језик, јер преко језичког израза откривате све љепоте културе, обичаја, умјетности и обичног свакодневног живота. Ви када читате Пушкина, Јесењина, Мајаковског, Чехова … како то гордо звучи! Можемо само да жалимо што ти људи нису имали срећу да живе и стварају дуже јер би данас свијет био много богатији за нека велика књижевна дјела.


– Александар Куприн је написао: «Језик је историја народа. Језик је пут цивилизације и културе ». Како сачувати језик и веру?

Опште познато је да руско-српски односи имају вишевековну традицију. Учени људи и монаси из Србије су још у 14. и 15. веку одлазили у Русију и тамо настављали своју делатност. Затим су руски просветитељи у 18. веку подржали српску културу када су за њу настала тешка времена. Под аустријском влашћу, као и под Турцима, православно становништво је било прогоњено. Например, Србима је било забрањено да славе Савиндан, да певају старе српске песме, да свирају националне мелодије и носе народну ношњу. Све је то аустријска власт доживљавала као облик политичког протеста против ње. Зато је било врло тешко очувати језик кроз тешку историју једног народа, посебно када је ријеч о српском народу који је вијековима био под окупацијом. Језик је много више од саме комуникације, то је темељ националног идентитета, изражајности, књижевног насљеђа и културе.

Са друге стране руски језик,  књижевност, умјетност и култура су својом величином и стваралачком љепотом освојили свијет. Велика је била и улога православне цркве у очувању језика, кроз цијелу његову историју. Велики српски светац и просвјетитељ Свети Сава (Растко Немањић) је зачетник српске књижевности. Од њега дакле почиње историја књижевног језика као изражајног оруђа књижевног стварања и он је родоначелник писања на српскославенском језику. Ово кажем из разлога што мислим да су језик и вјера нераздвојни и што је језик дио историје народа, његове културе и укупног стваралаштва, и то кроз дужи период стварања цивилизација.


– На основу тешке ситуације у Русији, на Балкану, у свету
— у чему може бити нада и подршка?

Данас је заиста свијет у једној невјероватно тешкој ситуацији, као да је на сцени нека  цивилизацијска драма за коју нико не зна како и са колико трагичним посљедицама ће се завршити. Напросто сваки дјелић земаљске кугле данас има исти проблем а то је корона вирус. Ја морам рећи, из онога што видим мјесецима уназад у Европи и свијету, да Русија као држава се одлично изборила са свим тешкоћама које је донијела изолација и прекид комуникација, а осим тога је додатно оптерећена неправедним санкцијама са запада. То може само земља са великим ресурсима, јаком инфраструктуром и мудром политиком. Цијела ова ситуација са пандемијом јасно поручује да морамо гајити више емпатије једни према другима, свијет се мора окренути дијалогу јер мир нема алтернативе. Не могу да разумијем, нити да прихватим, да неко због освајачких аспирација жели да свијет доведе на руб катастрофе. Нада је у разговору разумних људи, а има их око нас доста, ја вјерујем у то и увијек сам оптимиста.


– У оквиру међународног пројекта «Руска река», посвећеног деци из наших земаља која живе у иностранству, како успоставити културну размену са својом домовином
да не би отргнути од својих корена?

Сваки пројекат у којем су дјеца и омладина главни јунаци треба поздравити и подржати. Посебно дјеца која су одвојена од родне груде или су рођена у некој другој земљи морају имати везу са својим коријенима. Од недавно постоји идеја да у Москви крене школа на српском језику што ће бити јако добро за велики број људи из Републике Српске који живе и раде у Москви да на тај начин сачувају везу са својим коријенима.


– Шта је потребно да би
постати амбасадор (за децу која сања да постане дипломата)?

Порука за свако дијете је да слуша родитеље и добро учи у школи а свако занимање које стекну у животу је часно и служи свом народу и отаџбини. Дипломатија је лијепо занимање али и врло одговорно јер представљате своју државу на највишем нивоу у другим државама. Наравно, постоје и савремене школе за дипломатију које дају основно знање али дипломатски посао је занат који се најбоље обликује у пракси.


– «Геније,
ум и дух нације се налазе у њеним изрекама», — приметио је Френсис Бејкон. Да ли имате изреку која Вам увек помаже и подржава?

Па велики и умни људи су кроз вијекове остављали снажне поруке  које су и данас актуелне без обзира на велики напредак цивилизације.  Једна руска изрека каже, да тајна човјековог бића  није у томе да живи, већ зашто живи. А велики српски пјесник Јован Дучић некад давно рече, да је велика несрећа кад човјек не зна шта хоће, а права катастрофа кад не зна шта може. То би требале бити смјернице у животу свакоме од нас, бити активан и знати шта можеш, увијек тежити ка знању.

 

Аутори Дмитриј Некљудов, Тања Миленовић-Костурков, Полина Нечитајло
Превод Тања Миленовић-Костурков
Фото из личне архиве Жељко Самарџија

Извор: https://ruserbia.com/culture/serbianlang/teksty-na-serbskom-jazyke/razgovor-sa-ambasadorom-bosne-i-hercegovine-zhe-kom-samar-i-om-o-sankci-ama-vakcini-pozorishtu-i-machkama/