Моjе име jе Jована Коjић, заљубљеник сам у руски језик, руску културу, традицију, велику и моћну Русију и њен народ. Овом приликом желим да вам пренесем трачак мог чаробног и никада заборављеног путована, коjи се одиграо у наjљепшем и наjвољениjем руском граду Нижњем Новгороду.
У сваком погледу Русиjа као земља за мене jе посебна, божанствена, земља веселог народа, лиjепих жена и поносних мушкараца. Зар вам то већ ниjе познато?! 🙂 Главни разлог моjе заљубљености у њено величанство jе осjећаj коjи за данашњег Србина уствари представља немогуће, то jе заправо осjећаj слободе! Напросто док сам тамо осjећам како ми та, како je многи називаjу «земља сталне зиме», пружа сигурност док стојим на Црвеном Тргу и ходам московским улицама, даје сјај и раскош док гледам Ермитаж и уживам у култури царског Петербурга, или само грије душу док на Кремљу Нижњег Новгорода посматрам њену пространу љепоту.
Од свих руских градова коjе сам имала прилику да посjетим и уживам у њиховим засебним чарима, посебно мjесто у моме срцу има град коjи лежи на ушћу две риjеке Оке и Волге, моj вољени Нижни Новгород!
Први моj сусрет са овим градом je био прошле године у мјесецу новембру и тада je настала права магиjа, дан када је дjечиjа баjка постала реална животна прича. Отпутовала сам у Нижњи jер сам имала част и прилику да будем jедна од учесница на 21. Међународноj Нижњеновгородскоj сесиjи младих студената, коjа je била организована у малом градићу Арзамасу близу Нижњег Новгорода у оквиру Морозовског института. Моjе учешће jе имало важан задатак, да представим своjу државу и причам о њеном настанку и историjи. Напросто је немогуће све утиске прењети, али ћу вам само рећи да су исход биле сузе радоснице что jе сасвим довољан опис. Још увијек памтим реченицу jедне од организатора » Драга Jована, морам ти признати да су Руси као народ хладни, риjетко да нас нешто или неко може емотивно додирнути, али ти си данас доказала да баш и није тако, теби jе пошло за руком да нас расплачеш и додирнеш најдубљи дио срца, хвала ти на томе».
Све jе било нестварно од самог доласка, па до тешко неочекиваног растанка. Наш боравак у Нижњем су организовали дивни људи,наши приjатељи, уз вечеру добродошлице у jeдном старом руском ресторану где смо се дуго задржали разговараjући о многим интересантним темама.
Народ коjи тамо живи је пун љубави, топлине, и што jе данас тешко наћи имаjу чисто срце, потрудили су се да нам ништа не недостаjе. Приjатељ моje породице, организовао je сваки дан дуге шетње градом, говорио нам о историjским чињеницама, посjeтили смо многе знаменитости, манастире и цркве, али наравно и неколико ресторана са познатом традиционалном руском кухињом.
Када кажем Нижњи морате знати да je то град авио индустрије, бродоградње, информационих технологија, ауто индустрије, и саткан од дивних боја хиљаде манастира и цркава. Али први пут када сам га посjeтила примиjeтила сам да изгледом веома подсjећа на Београд, као и Калемегдан, на бријегу изнад ушћа риjeка стоjи узвишен и пркосан нижњеновгородски Кремљ, гдje je поглед божанствен а душа мирна.